![mladen-medic](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhCkV92f3Qgy4VbGeCMRYJ3p6qCp1pbUZFEmfouMbn9QSkuJmivnqkAfgMhscdAX3bWt-zn4QOI3_sY6gTo33PRzjrYLaEKApgSEfPv6wMo9SPhAnTaxOGbsABN4Vi199Xu0OYh3VGOfkkw/w370-h275-rw/mladen-medic.jpg)
„Не знам, не желим да мислим
и не тиче ме се ништа!“
Речи су то што нас чувају.
Док храмови, домови
и градови
тону у згаришта.
Машта наша
сестра је страху.
Гради она сократске гозбе.
Док бођоши лепи,
почивају у праху.
Живети се може из подрума.
Људолики седе на клупама
нашега детињства.
Њихово најбоље,
није чак ни наше најгоре.
Живети се може мимо ума.
Нема коментара:
Постави коментар