данас и успомена, туге која ме
не оставља ни за трен,
људи са којима саосећам као
да ми је сваки мушкарац
рођени брат, а жена сестра, и
патње за онима којих више
нема, не живим, мили моји,
већ крпим дан за даном.
Живот ме је научио да нико
од нас не зна какав је уистину,
јер нас мењају године и
околности, тако да и најбољи
човек може постати
велики гад.
Ипак, и поред свега, нежност
и бол драгих успомена, који
се као спасоносна нит
провлаче кроз наша
посртања и падове, чува у
нама оно светло невиности,
које нас је некада
и чинило људима, и
помаже нам да овако
израњављени и даље
трајемо и волимо.
Зато и јесте човек, овакав
какав је, иако често
достојан сваког презира,
и заиста једна чудесна и
непоновљива тајна.
Зашто је све овако како
је не знам, али знам
да волим и да се надам
Нема коментара:
Постави коментар