Зауставићу ти дах,
Крваво небо, метака кише,
Безгрешној души претежак крах,
Колона деце опет сузе брише.
Твој ти је живот изнова пречи,
Од тебе, о деци више ни речи!
Стани!
Зауставићу ти време,
Колону некад грљених вечно да гледаш,
Њихов ће сан бити само твоје бреме,
У мислима вечно њихове игре да сневаш.
Опет се рана мржњом лечи,
Од тебе, о деци више ни речи!
Стани човече!
Разорићу ти Земљу,
Заклонићу ти Сунце крилима Тамног,
Рђавом срцу превише се дало,
Рукама ћеш грлити вечно себе самог.
Разорена пак Земља, стали и време и дах,
Ни трена твојој проклетој души предах.
У барама крви чизмица се игра,
Оно тамо у блату, некад је била твоја чигра.
У сваком ће камену уклесано стати:
„Невина душа моја вечно да те прати,
колони деце загрљај је био пречи,
Од нас, о теби више никада ни речи.“
Нема коментара:
Постави коментар