Не умем ти да удахнем живот нови
и вратим те пољима маслачка.
Уосталом,
ти сада тврдиш да су презрели,
горки и голи
као и ми.
Не носи их ветар
и не дражи чула.
Не плаше нас чак ни затишја после којих следи бура.
Изнова се пошло са свих страна
и то животом зову.
Јасно ми је,
али не и мом умору.
Не назива се то равнодушношћу –
немој да се бојиш,
јер она је блиска или исто што и смрт.
Ти мариш.
Не истом снагом
али кад подижеш очи пут неба
постојиш.
Можда ти и није потребан тај нови живот за којим се вапи.
Можда ти само у њему недостају некдањи сати.
Ка теби хрле наноси света,
нису сви злокобни.
Твоје је да штит испустиш
како би се лакше дисало у нова лета.
И наравно,
да поново заволиш маслачке.
Нема коментара:
Постави коментар