нежност пухора
у поетично расположење,
јер у свом уму
видим само
сива врата која
воде у бележницу
бола утрнулих
удова и изгрижених
ноката.
Све је дим и
све магла.
Скривам пола
лица на ком
климају главе
сувих цвасти
боје блата.
(Све под земљу иде,
све се земљи враћа) гурнута у страх
ружног сна, прогоњена,
настојим јутром
орибати коров
са лица...
Нема коментара:
Постави коментар