Рече ми Она недавно, онако као успут, равним гласом, готово равнодушним:
"Лепо ми је само кад очи затворим,
Када се од свега и свих у снове отиснем,
А, опет, знам, да ипак једном морам да их отворим,
Да могу, кад хоћу а заправо нећу, да се у ову стварност сурову поново пребацим.
Јер свесна јесам да од црнила околине нисам у стању потпуно да се одвојим,
Упркос сликама веселим, фантазмагоричним које у глави настојим да створим,
Па се из прошлости светле местимице на јави кошмарно(ј) будим,
И тако шоковито више пута с погледом немоћним, уморним.
Све док болесне капке моје, заувек вољно или судбински, лажно срећна не сведем,
Коначно их полако потпуно затворим".
"Лепо ми је само кад очи затворим,
Када се од свега и свих у снове отиснем,
А, опет, знам, да ипак једном морам да их отворим,
Да могу, кад хоћу а заправо нећу, да се у ову стварност сурову поново пребацим.
Јер свесна јесам да од црнила околине нисам у стању потпуно да се одвојим,
Упркос сликама веселим, фантазмагоричним које у глави настојим да створим,
Па се из прошлости светле местимице на јави кошмарно(ј) будим,
И тако шоковито више пута с погледом немоћним, уморним.
Све док болесне капке моје, заувек вољно или судбински, лажно срећна не сведем,
Коначно их полако потпуно затворим".
Нема коментара:
Постави коментар