Жељка Гавриловић – ИСТОЧНИ ПРОЗОР

I
Никад ником не кажи
Да постојим и Твоја
Јер латица сам само
Румен јутарњег стида
Маховина под дланом
И таласање ражи

II
Сањала сам говор траве
Ћирилицу хлорофила
Полусенке топло плаве
Три лептира лакокрила
Бистри поток крај пропланка
Шуму која чува тајну
Једне ноћи, једног данка
Кад Младином обасјану
Љубило ме до уранка
У заносу зажареном
Момче моје од постанка
На сену тек покошеном.

III
Т талас у Д 3
Негативан , кажу
Па дишем тек помало
Али ја знам за кога
То зову исхемија
Смејем се – нека
Није баш дисање неко
Али ја знам за кога
Некоћ тишина беше
Пуна ваздуха и смеха
Сад дишем обневиделу тугу
Али ја знам за кога.

V
Дах у дах
Дах у дах
Дах у дах
Из зенице
У зеницу
Капље
Капље
Капље
Жар
Кожа под кожу
Кожа под кожу
Кожа под кожу
Крв вртложи
Зри
Зри
Зри
Уоколо
Нико за нас не зна
Умивене.

VI
Не морам све знати
Да би све било моје
Волим да ме буде тајне
Тела и душе - нерешиве
Али не морам све знати
Зашто месец баш тако
Помера сенке по зиду
Чија је то рука и чији
Топао дах на врату
Неизрецива реч у грлу.
Не морам све знати
Све док знам да ми Тебе
Никада доста није било
И да је мене теби
Увек премало било.

VII
Врата се сама
Према мени отварају
Улазим, ослобађајући се
Сенке.
Зидови се згледају .
Они не виде
Како ми се
Са оближњег брега
Осмехујеш

VIII
Не дам те неспокоју
Раних јада
Окрени поглед
Од белих чаршава
Које љуља ветар
Сваког јутра
Док хиташ у журби
Поносан на себе,
Постиђен ипак
Што те сан не буди
На време
Не сметај сну
Зна он шта ради.

***
Не дам те неспокоју
И не мисли
Шта се мени свиђа
Ја крвљу волим
И не питам се.
Дајем се и узимам вољно,
Импулсивно,
Без цедуљица за подсећање.

***
Не дам те неспокоју
Када ти заискре очи
На нека колена, не моја.
То су само игре очију ,
Дечачке и кад мине дечаштво.
Срце је нешто сасвим друго.
Када ноћ у таласима
Испуни собу јасноћом невида
Мека ће ти тама одговор дати
Лаган, и као у пролазу,
А вечан као камен:
Једно смо другом
Незаменљиви.
Чак и да нас Усуд расеје ,
Једно међу пингвине Антарктика,
Друго у Сибирски Арктик,
Ми бисмо се у љубави
Опет сусрели,
Невини, бели и снежни.
(Као код Милоша,
Као на врховима Урала)

IX
То је
Као кад из реке изнова попијеш
Чисту воду слађу од прелести прве
Као кад са себе мирис снега проспеш
Пејзажом моје тек уснуле коже
Као када у ноћи без звезда
Кроз кишну завесу зањишеш јоргован
И као када мушком силом вежеш
Моје праскозорје с твојим предвечерјем.

(Парампарчад, Мали Немо, Панчево, 2023)