Узбурканог мишљења,
бежим у заборав времена,
у тренутку пада звезде падалице у океан мудрости.
Несвестан преосталог времена
покушавам да изгубим стварност мога постојања –
достојног мудрих одлука свих мислилаца
и чувара кључева универзума,
жељних правде богова ватре.
Зато бежим испред времена,
тражим мир настао у смирају величанственог
умирања и цветања Тиског цвета,
вечите битке рођења универзума,
саме праведности поретка овог дела свемира.
Створеног да збуни неозбиљне трагаче среће,
који су заглављени са својим ја
у лавиринтима времена помешани са судбином
древних носилаца модерне цивилизације,
изумрлих витезова.
Нема коментара:
Постави коментар