одвајаш кукољ.
Или откидаш латице цвета:
воли – не воли,
боли – не боли.
Понављаш радњу и
сваки пут:
не воли
и боли.
Откидају се уздаси и
низ окно
кô кишне капи
клизе.
Ни зрела воћка
руменилом
не теши.
Ни откинути санак
не обнавља душу.
Ни жубор потока,
ни појање птица,
ни светло обзорје,
ни реч.
Само ћутање
привијам
на суморне дане,
а згасли поглед
спуштам кротко.
И само тишином
се браним од понора
прошлости.
Нежно додирујем
суморне мисли,
и ћутање,
додирујем.
Катанцима кључам
Сузну долину.
Што једном сагори,
сећање избрише.
Нема коментара:
Постави коментар