кад се месец спусти на брезине гране
да светлошћу својом обасја ти јасно
жуд усана, уздах отет чежње давне.
У пупољку среће расцвале се жеље
миришу убогом сањарском чистотом
бескрајно самотне, сновима блажене
испијане илузијом неумитном.
Ал` онеме бреза, под прозором ћути
све звездице згасле покрај ње су пале
само ноћ гранитна може да наслути
колико за нама бесповратним жале.
Нема коментара:
Постави коментар