ту до мене
онако, исконски, без срама...
Пољем прођоше људи,
бучни, често, често
а душа увијек тиха и сама.
Пшеницу уплетох у косу
и ћутим исто кô прије...
Крај мене прођоше људи,
а нико им рекао није.
Вучији богази се прате
ако стопама не газиш ћуди,
ако не вребаш стално
то што морају други...
Нема коментара:
Постави коментар