Зорица Тасић | МЕЛОДИЈА ДУШЕ

Видим те
Кроз прстенове
Месечевих мена
у топлој соби
у прозирној тами
где ти сенка тела
меке, јастуке љуби.
Примичеш се
осећам те
Руком, дижеш ми браду
вршком усница љубиш
ружичасту бразду
у осмеху.

Откинути свлак Месеца
цури низ груди
до бедра се слива
Стојим
као Небо да дирам.
Душа ми
од чежње копни
Под непцем (својим)
уздахе топим
уснама од жара.

Обгрљена тобом
по кожи ти дахом
утискујем риме
мелодијом душе
што ка теби вуче
И док тихо течеш
кроз вене и време
у сваком мом стиху
ноту испишеш...