у мом уму под дејством сенки
што ми шапућу да сам те изгубила,
као да си део путева далеких.
Задрхти тмина на путу предсказања
твоје очи засветле ко срп месечине
видим одсјај траве у роси свитања
као пливања дуга у рекама свезнања.
Из твоје свакодневице под светлима
велеграда, ново светло изнова се рађа,
преко река и планина дозивам те песмом
осећам у срцу како сам све млађа.
Познајем дан у тражењу вечном,
Док видим оно што други не сме
Мој траг љубави који те пече
Да што те више удаљавам од себе
То је твоје присуство све веће!
Нема коментара:
Постави коментар