Слутиш ли можда у самоћи
Сјетна и тужна док мислиш на ме
Да те никада нећу моћи
Вољети у лику ноћне даме.
Баш је чудна судбина клета
Која нас споји у једном трену
Мада смо дошли из два свијета
Ти тражећ принца а ја жену.
Моје те ријечи слатке и благе
У трену опише попут хипнозе
И ниси имала довољно снаге
Послије само двије-три лозе.
Своје си усне нудила сочне
Мени незнаном стихотворцу
Желећи да похотна игра почне
У мојој соби као у дворцу.
Била си топла и разодјевена
На поду моје студентске собе
А ја сам ти читао Пола Верлена
Хладан ко шприцер и без злобе.
Има ли ишта на свијету прече
А није силна похотна стега
Као што Верлен давно рече
Музика ипак прије свега!
Нема коментара:
Постави коментар