Греје ми образ зубато сунце
у смирај дана јесени касне,
и зрео кестен кафене боје
поглед западу, даљином гасне.
Заклон од буре за камен сиви
под главом прегршт суве траве,
а мисли језде пространством плавим
ко поље пусто за гладне краве.
Суши се блато на рубу шлапа
на драчи озебли поскок дрема,
у ниском лету пролеће соко
зашто ме тамо одавно нема.
Сутра ће јутро сванути светло
са светог храма звониће звона,
ако је среће и благослова
у другом правцу креће колона.
Нема коментара:
Постави коментар