Младен Медић – ТАМАРА

Спустих се на дно пећине,
пратећи твоје мирисе.

Тамо си играла за мене
попут индијске богиње.
На боковима сабље и српови.
Око пупка,
дијамантски лукови.

Стопалима снажним
плавкасту си прашину дизала.
Змију си пробудила,
те је око нас гмизала.

И змија је кружила,
око круга млечно белога
где си играла Тамара,
као баха занесена.
И змија је главу подигла,
на њој венац од бршљана
а ти си била Салома,
тајна краљица Леванта.

Ја нисам био Ја.
Утроба је говорила.
Птица је моја побегла,
сред пијаних крикова:
"Уједи! Са блицевима
престани!
Убиј! У бојама
нестани!"

Један трзај
тајнога ти места,
змија главу спусти
и утроба неста.

Жртва добровољна?
Жртва изнуђена?
Како за кога.
Питај птицу што лети
до степена ентога.