Ранко Павловић – КОЈЕ ЛИ СУ БОЈЕ БИЛЕ ЊЕНЕ ОЧИ

Убрзо послије тога погасили су свјетла

у љетном биоскопу приморског градића

у коме ћу, баш као Грегори Пек на екрану,

љубити дјевојку дуге плаве косе

чију боју очију нисам могао видјети.

А прије тога ништа битно се није догодило.

На столицу крај мене, пред сам почетак филма,

донијела је мирис морске воде и лаванде,

и мирис сунчевих зрака на препланулој кожи, 

ако зраци уопште миришу, или ми се тада, 

под мјесечином затамњеном лиснатим крошњама,

само чинило да и запамћена свјетлост просипа мирис.

Гледала је право, никако да се окрене

према мом радозналом погледу,

и нисам могао видјети какву боју имају њене очи.

Када је Грегори Пек загрлио своју партнерку

(више се не сјећам имена глумице)

и ја сам загрлио дјевојку која је сједила крај мене.

Кроз пољупце нисам сазнао ко је, одакле је

и којим језиком говори, али сам осјетио

сладуњав укус њеног врелог језика.

Деценијама размишљам како да је нађем

и да сазнам којом бојом очију посматра небо, 

али ми сви говоре, па и ја сам себи:

Мани се ћорава посла! Схвати да вријеме 

халапљиво једе и људе и њихове мисли!  

14. окробар 2020. (у 00,40)