![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgFjWGhzjA-Slil4hnWLxAhlhXfPJ7-Y7Hlr-uo6ANUXs2c0KH7oFH9vVYhybITyI8U-W_PmVRGSOIBqNkfAaJpuYZXwezMJ0q0pSZyX_AJhBF-HkUk9RFBSdQa1ddmXDhbrGzizioqllTj/s1600-rw/ranko-pavlovic.jpg)
Убрзо послије тога погасили су свјетла
у љетном биоскопу приморског градића
у коме ћу, баш као Грегори Пек на екрану,
љубити дјевојку дуге плаве косе
чију боју очију нисам могао видјети.
А прије тога ништа битно се није догодило.
На столицу крај мене, пред сам почетак филма,
донијела је мирис морске воде и лаванде,
и мирис сунчевих зрака на препланулој кожи,
ако зраци уопште миришу, или ми се тада,
под мјесечином затамњеном лиснатим крошњама,
само чинило да и запамћена свјетлост просипа мирис.
Гледала је право, никако да се окрене
према мом радозналом погледу,
и нисам могао видјети какву боју имају њене очи.
Када је Грегори Пек загрлио своју партнерку
(више се не сјећам имена глумице)
и ја сам загрлио дјевојку која је сједила крај мене.
Кроз пољупце нисам сазнао ко је, одакле је
и којим језиком говори, али сам осјетио
сладуњав укус њеног врелог језика.
Деценијама размишљам како да је нађем
и да сазнам којом бојом очију посматра небо,
али ми сви говоре, па и ја сам себи:
Мани се ћорава посла! Схвати да вријеме
халапљиво једе и људе и њихове мисли!
14. окробар 2020. (у 00,40)
Нема коментара:
Постави коментар