Ирена Бодић – СЛОБОДА

Удахнем дубоко
и напуним плућа
затим, издишем полако,
полако.
Једном руком на
челу, другом на срцу
птице, ноћобдије.

Одлама се туга
од брега до брега, одваја
и на штрикаће игле намиче
драгољубно од памти - памтивека.

Обла дојка лампе
петролејке, зидне сенке
засијава.

Као некада

Пухоре бројим од
презрелих звезда, падају
на нерођене траве и гроздасте осмехе источног
краја ројим, ројим.
Срце. Каква чуда ствараш,
свеколику магију кад
волиш.

Зар ја пошто ме носе
крила црвених варница,
зар смем да видим, љубим
прошапутане речи или
требам да пукнем ноктом
запарана препуна слатког
плода, препуна и распем
се по тлу ?