готово. Били су одувек ту, није их требало
молити, стога их је било тешко приметити,
као стари чивилук у предсобљу који је увек
спреман да на њега окачимо било шта што
скинемо са себе, невидљив а увек присутан.
Нисмо их чули ни видели ни кад смо се уз
њихову музику веселили или туговали,
никад их нисмо позвали за сто, никад са
њима нисмо разговарали, јер су се увек
подразумевали. Нисмо их ни у себи
препознали, кад су на неки тужно - смешан
начин, о животу, о људима, о нама певали.
Бивало је понекад да њих кривимо за наше
грехове, није нам падало напамет да смо
често, ми они, ми Цигани. Били смо тако
сигурни у нашу супериорност. Они су били
оно друго што тражи од нас
да их доведемо у ред.
Нема коментара:
Постави коментар