Радојка Бјеливук – ПЕСНИК

Када ме једном не буде било,
да ли у сутон или зоре цик,
неће се питати шта се збило,
ни да ли је можда отишао песник.

Када ме не буде било више,
кад буде утихнуо и последњи крик,
заћутаће снегови, зажмуриће кише,
говор ће држати само песник.

Када иза мене само прах остане,
почетка или краја једини весник,
душа ће у само једну реч да стане:
ново тело биће јој песник.

Једном кад вечност заспи крај мог узглавља
и постанем неког другог боја учесник,
једино ће ветар тихи шапат да понавља:
била је само песник...