ноћ ме је дотукла,
поново си зором
у мислима мојим.
Речима сам давно
пред тобом се свукла...
Без тебе ме нема.
Више не постојим.
За немире своје
смишљам друго име
не би ли их лакше
укротила дахом,
па их тако нове
ушушкам у риме
и поспем их тамним
заборава прахом.
Тако дан за даном,
по прашњавој стази
неповратно иде,
отиче у бездан.
А ноћ ми се свака
као авет плази,
прикрада се тако
као гост непозван.
Нема коментара:
Постави коментар