О Боже, шта је то?
То није музика.
То је божанска илузија — не, делузија.
Овако, овако он свира.
Не, не свира.
Он овако дира, кад се изгуби.
Опрости ако сам те
звала.
Опрости ако сам
те увредила.
Опрости. Опрости.
И обала пева, ал'
ова музика убија.
И не постоји реч
којом би је
описала.
Могу да покушам да тај звук
напишем говором
тела, које
плива јој на леђима,
осећа је
у сржи и кости.
И гле — киша.
Она заплака, и
пада киша.
И туга спава
под сузом,
а све убија.
Само обала
не бледи.
И киша иде даље.
И возови путују.
Љубав — ах, та љубав,
његова,
лелуја на зидовима
и расипа те на
прскавом валу.
И она говори немије, док
је музика
растрже.
Молим те,
опрости.
Требала
сам бити већа.
Требала сам
знати да — да
не може
ништа трајати,
ако се не одигра
у правом загрљају.
Шта је? Ово је нежност,
одсвирана, и он
те милује на двору,
на делти
свих уливања.
Опрости.
Нисам знала
да страст и звезда
су исте боје,
и да се тако, тако може волети,
да се може оболети
од ове музике,
као од
достојанства
додира.
Да се можеш преточити
у чашу пијаног вина.
Да усном задрхти
пољубац, опијен.
И горки, горки лист
пада лагано — најлаганији,
као да се све зауставља
и поклања се
величини твоје љубави.
Нема коментара:
Постави коментар