Бубри у мени као бескрајно врење.
Згрчена у твом нехату зебем.
Гледаш ме, али не видиш.
Враћаш нас на почетак.
Зар не знаш да нема лепоте
у сећањима која гњиле као незарасле ране,
у завојима туге на згаришту наде,
заробљеној у крику који ће нас мукло дочекати
на крају покидане приче,
да нам се, последњи пут,
зарије у умртвљене погледе
и неповратно распори стварност
на непрепознатљиве контуре.
Нема коментара:
Постави коментар