Свештениче, пред сунце стани
Док отровно трње се миче
И носи крик већ обуздани
Што заборав понизно сриче.
Нек камење бежи пред тобом
И сумње се гасе са злобом,
Нек морем запаљена птица
Маске свих мртвих лица
У пламени ожиљак стопи
И људе у један сажме бол,
Човечијих рана аспостол.
Знатижељни катанац склопи
Сунце и сада мирно ћути
Док облак патњу не наслути.
II
„Говори – риче предамном цвет
Док муњом се небо облача –
Та зар и твој је жалостан лет,
Ти искро природе најјача?
Ми крхки смо и слаби, то знаш
Ал твој одговор ти да нам даш
Хоћу: шта болови су твоји?
Шта дан ти у црнило боји?“
А тад се глас помоли тихо:
Ја да умрем морам, то је јад,
Као да нисам бивао сад,
И да није бивао нико.
Све у заборав мутно оде,
Слике у песку збришу воде.
Нема коментара:
Постави коментар