Не питај како сам,за жаоку никад,
за колонију,
за мрава што сам путује,
у куда.
Зар марва мари за једно?
И рана твоја, зар је било чија?
Одсечена војна тела,
И мравља црна глава
зар рану да вида?
Зелена жуно, дођи!
У киоску на четири свода
мислила сам на тебе, мили,
твоје срце на јатаку заспало,
јецај луде, брецај,
и удар, и звоно.
Жут сан пече,
док жаока отровом
дубоко.
Нема коментара:
Постави коментар