приче своје младости,
сећања
кад ме нико
у Београду познавао није,
док нисам чуо твој глас,
твој весели,
звонки смех…
Видим свој студентски дом,
своју студентску собу
и тебе у тој соби
како панично се бојиш
и тмине
и мене провинцијалца,
како се бојиш
кад жаруља се гаси…
Били смо акробатe
у непознатом,
љубавници и марксисти –
држимо се за руке
и стрепимо:
шта ће бити с нама
ако летос
не одемо на радну акцију?
Врти се тајанствено
вретено времена и сна
у тмини
на клупи Калемегдана,
ој, Дунаве,
туго моја,
златно перје
моје младости!
20.02.2016.
Нема коментара:
Постави коментар