Миланче Здравковић | ТРШАВА МАЛА

С Ђуром сам сликао Девојку у плавом,
Он своју Милу, ја лице твоје;
Крвљу бојих црте ми миле,
Бог да устрепти због лика твога.
Због моје крви Ђуру не кривим,
Тршава мала, теби се дивим!

С Превером прођох тргове многе,
Тражећи цвеће, роба ил' љубав;
Свега је било, сем љубави праве,
А она је тутњала сновима мојим.
Због лутања ових Жака не кривим,
Тршава мала, теби се дивим!

С Миром заједно Атену вајах,
Он длетом оштрим, ја прстима својим;
Зубима камен дробих тврди,
Уснама вајах груди и бедра.
Мирона за ово нећу да кривим,
Тршава мала, теби се дивим!

Зевс ми је нудио своју Херу,
Уз њу и Олимп, да дрмам тамо,
На свет да бљујем олуј' и огањ;
Из боја с њим сам рањен изаш'о.
Што тебе је хтео, Зевса не кривим,
Тршава мала, теби се дивим!

У многим борбама повређен бејах,
Срце је често јецати знало;
Најтеже битке водих са собом --
Лазине муке и мене бише.
Ни такву судбу нећу да кривим,
Тршава мала, теби се дивим!

Тршава мала, још ти се дивим,
Кад моја будеш, тад ћу да живим!

МИЛ, пп

(АНАМНЕЗА)