Симо Васић | ДВА ХРАМА

два храма узаврелог млека провирише испод
чаршава
залогај неба који синоћ украдох сажваках
и испљунух га
да те нахраним
драга моја
али ти ми окрену леђа
опушке сећања умотах у целофан
и ставих на јастук
крај лица твог
твоје усне покушах обући усанама мојим
ти их закључа и катанац у Дунав баци
легох крај тебе
само си ме погледала
и лампе из очију својих си угасила
да се огледати у њима не могу
отисак мојих прстију на чаршаву прокључа
уларом повезах оба храма и почех да их кротим
измужено јутро просух
и заплаках горко
без тебе