Зорица Пенић | ПОЉУБАЦ У ОСМЈЕХ

И сву бесконачност у један трен да ставим,
не би ми било жао.
И оно чега је много, а другима тако мало,
све би се теби дало.

И чекања,и молитве,и гријехови,
који су се чинили у знању и незнању,
све би твоје постало,
и много и мало.

Зидала бих мостове да можеш доћи,
а сурово их рушила јер ниси дошао.
Махнито шапутала птицама
да не бјеже уплашене,
све бих.

И вољела бих духове,не бих се плашила,
и играла игру с њима,
и тепала најокрутнијој животињи,
ко што се jагњету тепа.

И све бих, и све, и опет,
без умора,без стајања,без напора,
против времена,против оружја,против мрака,
само да ми осмјех пољубиш.