Зоран Костадиновић – НОВА – Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на [email protected]


Lat     Ћир     Правилник     Песници и песме     


27. децембар 2022.

Зоран Костадиновић – НОВА




Нова година, прошла и будућа
окићена, свуда накит
и то од свакаквог прућа,
као што га кити последњи Скит.
Девојачке груди, коса густа,
за њом, до последњег даха, јурим
док шума не постане пуста
и у провалију се не сјурим!
Све знамо и ја и она.
На столу, корпа пуна грожђа стона!
Бобице као уста њена и моја
спојена као у сан од свих могућих боја!
Све се испуњава смехом, беле се зуби.
Зашто ми на памет пада гробље?
Крв као да из закланог, ко га уби?
Неки тамо, и то све на свету, робље!
Све одједном ледено поста!
Да није њених очију плавих?
Чекам недолазећег госта!
Срце своје у отровну травку завих!
Одједном сунце, месец, звезде:
све је светло, с неба нешто слатко пада!
Из кошница пуне меда: пчеле с њим језде!
До срна и кошута, срндаћа, стада!
И опет уста, моја и њена спојена.
Срца нам сунцем опет загрејана:
у тегет, црвено и у остале боје обојена.
И ова година, без црне боје сва завејана.
У главама нашим нешто тутњи.
Али скоро заспасмо чврсто, тврдо.
А сјајни сан о нашој слутњи!
Испред нас прелепо брдо!



Нема коментара:

Постави коментар