Јелена Трајановски Станковић – НЕДОСТАЈУ МИ ТВОЈЕ ПЕСМЕ – Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на [email protected]






18. децембар 2022.

Јелена Трајановски Станковић – НЕДОСТАЈУ МИ ТВОЈЕ ПЕСМЕ



 

Недостају ми твоје песме,
Оне које ковитлају сан и јаву
У њима ми одраз светачки бљесне
Па на ме речи обрушиш кô ужарену лаву.

О како ми само твоје песме недостају.
Непромишљене, плахе, бестидне риме,
Где стојим нестварна на почетку и крају
Попут заробљене виле којој требаш дати име.

Недостају ми твоје песме, као вода
Жедној души да у твојој кô пре обитава
И да будем недовршена мисао или ода
Која платно твог срца непредвидиво осликава.

Недостају ми песме, песме твоје
И оне које никад у хратију нећеш утиснути,
Оне заборављене, оне кад смо били нас двоје
И оне што ће с тобом ноћас негде покиснути.

Твоје ми песме тако недостају.
Самоћу претачем у речи које би ти рекао,
Па њих изнова враћам меланхоличном бескрају...
И ту је, ваљда, крај моје песме. Ниси га сачекао.



Нема коментара:

Постави коментар