Не бива човјек кад се родиНи кад о земљу челом кучи
Но кад се зачне у мутној води
Смјеси препуној меда и жучи!
Не бива тама кад свјетло склоне
Затворски ланци, мемла и студ
Но кад се око умори и клоне
На правди бога уз вражји суд!
Не бива жалост кад суза капне
А јецај постане сабласни мук
Но када срце души шапне
Да је човјек човјеку вук!
Не бива ватра кад дрво плане
Ни кад се огањ ужарен јави
Но кад у срцу сунце сване
Будећи искру прве љубави!
Не бива нада у дому среће
Гдје мања жеља већу иште
Него на путу што нагло скреће
У понор пакла и губилиште!
Не бива смрт кад ти у собу
Уђе тишина да те успава,
Већ оног трена када на гробу
Проникне сјеме заборава!
Нема коментара:
Постави коментар