Док бијах жив мишљах о смртиС тугом у оку, зебњом у срцу
А сада када сам саздан у мрцу
Сасвим се друкчије Несвијет врти.
И ништа није ни близу оном
Што су нам мудре збориле главе
Како ће једном да нам се јаве
Заспали преци озбиљним тоном.
И како грешници страдају листом
У огњу пакла уз вјечне муке
Распетих тијела о страшне куке
Залуд се кунућ бесмртним Христом.
Овдје се траје мртвилом чула
Без бола, патње, без идеала
И сва је тајна у једно стала
Које се зове космичка нула!
Али та нула није Ништа
Већ принцип коме нема краја
И клица која у себи спаја
Тајну живота и мртвилишта!
Нема коментара:
Постави коментар