Ја сам те волио још прије рођења
Старију од мене и мог провиђења
Када смо се ткали по свекрају немира
И блиставо сјали ту гдје све те нервира
Живот нарочито ни није паметан
Ко тужно живи и не умре сретан
Јер и када умре винуће се свјетлине
На корак од сјаја нове домовине
Сад када те волим како себе нисам
Стари ја нов је и истрајно Ти сам.
Волим да не заборавим како љубав се даје
Само оно што дајем од мене и остаје
Расуо сам се у твом оку, кад си ме погледала
И тада ти је звијезда непоновљиво сјала.
Сада сви бексраји у једну тачку стају
Тамо код твог прозора гдје мириси играју.
Радивоје В. Фемић, рођен2001, године у Беранама. Објавио двије књиге поезије, На извору живота (2017) и Писма сокола писмоноше (2019).
Нема коментара:
Постави коментар