Драгана Миленковић – ОПЕЛО ЗА РЕТКУ ПТИЦУ – Онлајн поезија
   
poezija danasnjih savremenik pesnika i prevodilaca

Песме шаљите на [email protected]


Lat     Ћир     Правилник     Песници и песме     





13. јун 2023.

Драгана Миленковић – ОПЕЛО ЗА РЕТКУ ПТИЦУ



Боже, тебе питам, Тебе, јер ти једино знаш...
Хоће ли мени овако маловерној одржати опело?
Једном кад умрем и поново постанем жива...
Хоће ли хтети велики верници, да ми драговољно
ослободе душу земаљских мука?
Хоће ли бити милостиви да прочитају одабране молитве
и отерају духове поднебесја који кидишу на моје светло?
На оно твоје Боже, оно што увише у црни покров,
а оно светли, чупају му жижак, неће да се угаси.
Мртво а гори, гори снажније од њиховог живог.
А шта ако... Шта ако сазнају да су све моје мале варке,
све моје боје и риме, све моје песничке лажи,
биле лепше од њихових истина?
Шта ако виде, да ми је и та суза опора и тешка,
била радоснија од свих њихових радости?
Они Боже, убице сопственог живота
не сахрањују у она мермерна гробља.
Она, што су опасана бетонским оградама,
уређена прецизно, по ширини, дужини и дубини.
Мене неће хтети тамо, неће, знам!
Као да то последње обраћање има везе са оним,
што нас двоје знамо, са тајном коју они не знају.
Умирала сам много пута, јесам, истина је.
Од своје руке страдала, себе стотину пута убила и васкрсавала.
На њихову несрећу ил' своју, поново бивала жива.
Дужна и крива, слободна и разапета, благословена и клета.
Птица, што својом песмом вернима смета.
Онима без греха, онима што грешнима суде...
А зашто Боже? Зашто, кад знамо да су опела измишљена за људе.?
Гађаће ме срамотом што нисам дала, ни душу, ни моје риме.
Блатиће и разапињати моје име по пустим пољима и уклетим горама.
Говориће како сам волела без срама,
бестидна од доброте и љубави, а тако сама.
Како сам увек била голорука и нага,
пред хордама истомишљеника.
Оних, који су измислили безброј смицалица и замки.
Оних који су плели челичне мреже за људе,
за душе, које саме доброту нуде.
Нуде и Тебе кроз своју доброту.
Тебе, јер те убити не могу небројено клонираних руку и ногу таме и зла.
Има ли везе тај последњи чин са свим нашим животима?
Са свим правим и оним лажним који стају у само један...
Онај једино видљив, онај, при чијем се истеку држи опело.
Оно када те на крају обуку у неко свечано одело,
за које обично ниси имао пара, док си живео.
Па преподобни стану крај тебе мирног и никад живљег,
искрено ил’ лажно лију сузе.
Примају саучешћа и у груди се бију, жене одевене у црне блузе.
Оне што су те за живота оговарале, много пута разочарале.
Једва чекају да те тамјаном окаде, вином прелију,
у земљу суву набију, да будеш прах праху.
И ништа не вреди ако нема опела.
Да буде, дабоме, све онако по пропису и вери.
А ја се висока и далека забављам,
смејем се кроз облаке необуздано и лудо.
Ја, која сам веровала у све што они нису,
у оно наше чудесно чудо.
Мене Боже нису занимале бројне религије нит туђе вере.
Ја сам волела искрено и широко све добре људе,
без користи и циља, онако без границе и мере.
Хоће ли ми ипак овако разапетој очитати то опело?
Пре него ме осуде, судије задужене за људе.
А Ти знаш, да сам ја била твоја ретка птица,
твоја звезда снохватица, звезда падалица.
Она, која је умела твоје песме душом да запише,
дахом неба да живи и дише.
Кад теби дођем, прими ме... Прими и без њиховог опела.
Загрли своју птицу и благословом оживи све њене снове
и крила њена, од љубави чиста и бела.



Нема коментара:

Постави коментар