Јелена Трајановски Станковић – НЕПЕСМА

Кроз какве то тишине
Чекајући слутимо
Те велике неречи?
Као стари вагони
Кроз јалово грло
Промичу нериме.

Скрајнуте су висине
За последњег пајаца
Који ће то копно прећи.
И остаће свету други Они
Што од јаука чипке плету.
Непесма – то им је име.