Били смо вам негда тек нит путовеза
беспомоћни сваком погледу и дјелу,
горолисни љети, зими у одијелу,
с јесени од злата вароши лепеза.
Одрастајућ скупа збратисмо се трајно
напâја нас рука нежнодирног рода,
постасмо свједоци свадби и спровода
радујућ се с вама, ћутећ испраћајно.
Кад усамљен прођеш ил' ви заљубљени,
китином ил' листом били одјевени
намигните сâду старих великана,
вјекотрајним шумом њишућ складоримно
што најежен некад кликер испустимо
жал за младост сузе то падају с грана.
Нема коментара:
Постави коментар