Сенима младе Азијаткиње
из црне хронике
Шуму овија дебела магла и мук;
докле прилазиш нешто виси с дрветā.
Како су чудни украси овога света!
Најмлађи још се клати – шкрипав звук.
Не видиш, тек се чудиш шта ти је хтело
у овај стра’-вилајет самом да крочиш.
Куд год се денеш – сусретну те очи,
куд се окренеш вито виси тело.
Поглед ми призва, као по тајној сили
млађана, крхка, очију као бадем;
одлазим журно, бар да јој мир не крадем…
Рано смо ове зиме окитили.
Вилајет... Рано окићен... Брижно, нежна Ана, хвала.
ОдговориИзбриши