у ћелијама мојим,
другачије дишем
кад крај тебе стојим;
ведрије мислим
кад мисли тобом бојим,
детиње миришем
и лепше постојим.
Јер где се ти појавиш
затрепере лептири,
птице другачије цвркућу,
свет се другачије шири...
Све постаје милије,
ваздух мирише силније,
где твоје око светли
ту је дражи свет ми.
Заиста твоје руке,
пуне бехара гране,
носе загрљаје мени,
душу милују, хране...
Јер твоја је душа слатка
кȏ детиње ножице босе,
а речи река доброте,
снагу и утеху носе.
Нешто се променило
у ћелијама мојим,
другачије дишем
кад крај тебе стојим;
сладак си као вода
у дан летњи, врели,
леп као облак
високи и бели...
Снажан као реч Човека,
одлучан кȏ планинска река...
Српско чедо, види се,
до бескраја дивим се,
и волим те истински,
без стрепње, сумње, страже,
стварно, ако може стварније,
но што песма каже?
Нема коментара:
Постави коментар