Кошмари биваху све јачи.Батрга се између дланова устајали ваздух,
руке, савијене у лакту, грчевито држе молитву
која необјашњиво претаче мисли.
Настаје немир —
израња гејзир страха,
капима зноја обасипа постељу,
која, као прикачена на олтар, лебди
модрим плаштом недосањаних снова.
Изнова окреће ветар покорну страницу
изосталог осмеха.
Нашминкана јава обасипа наружену истину,
предњачи над облаком тмуша мрачног крова,
спушта се лагано над звезданим пољем несаница.
Громогласно викање разбија
последњи трачак илузије.
Да ли је вредело живети без снова?
И то бежање — није било бежање,
скривање под плаштом заборава.
Јава најављује рикошет снова,
бачених преко рамена бола.
Нема коментара:
Постави коментар