Не туга, чак ни сета.
Само празнина пука, непрозирно дубока.
Не кајање, ни носталгија просута,
Једино преиспитивање, сумња уклета.
Није бол, није ни врелина студена.
Већ дављене у мору узбурканом, а обала далека,
Оштро добовање душе, боје сиве, укрштене,
Укоченост тела, очи суве, несаница тупа,
мучна.
Без укуса, мириса, за звуке око себе не марим,
Само чујем кишу, грмљавину потпмулу, севају муње.
А у души бу́ре нема већ тишина мукла, водом потопљена.
Тама у мени непокретна, разастрата.
Неодређен страх, нирвана сурова, глува,
Растућа, непрегледна.
(Из необјављене песничке збирке "Промашаји")
Нема коментара:
Постави коментар