Никола Трифић – МАЛЕНА

Све године твоје ја двапут у себе могу да ставим,
и да остану још које,
оне – што се пред Богом крију,
а пред ђаволом не броје.

Све страхове твоје ја давно сам умро,
и васкрсô пре твог првог дана...
Мој крст је давно свој гроб видô,
много пре твог првог надања, првих жеља и првог срама.

Ех, малена, речи су као мач;
што их више из корица, односно из уста вадиш,
све су жељније крви.
Све више о осећањима говоре,
а све мање осећања имају.
Постају проклета рутина;
порција унапред исплаканих суза 
које по потреби подгрејаваш за сваку новопридошлу бол,
плачући за њом, а мислећи о некој која је стварно болела.
Ма-ле-на...

А све снове твоје 
још откад је проклела моја јава;
пробудиле грешне зоре –
прекрио мирис тамјана,
мирис сена и пожутелих јесењих трава.
И на месту детињих рана на коленима твојим
код мене читав век ожиљци стоје;
као подсетник шта се заборавити мора,
да би се упркос свему могло ходати –
понекад у друштву сам,
понекад сам у двоје.

Малена, малена, ма-ле-на...
Песме су само узалуд потрошене приче, 
бунар патњи и исповест погрешним ушима.
Дубина која се неким плићаком воде завршава.
Живети ван стихова, значи живети срећно.