схватићеш да време нема џепове.
Све што си чувао за неко сутра,
однела је тишина на својим босим стопалима.
Живот је тек зрно сунца
на длану вечности,
трептај лептировог крила
што једним замахом дотакне пролеће
и већ нестане иза хоризонта.
А људи...
као острва од камена,
граде мостове само до својих сенки.
Такмиче се ко ће бити даљи,
ко ће мање загрлити,
као да је хладноћа постала ново име мудрости.
Заборавили су
да је Бог љубав оставио међу нама
као хлеб који се никада не потроши,
као светлост свеће
што другу пали,
а сама не изгори.
Не мери човека кућама ни златом.
Мери га длановима које пружа,
речима које лече,
и срцем које уме
да туђу сузу сакрије под свој осмех.
Јер кад последњи сат
спусти казаљке на праг вечности,
неће те питати колико си имао,
већ колико си љубави оставио
у очима оних који ће те памтити.
Зато воли.
Без рачуна, без граница, без услова.
Јер једино љубав не познаје крај –
она се, попут неба,
увек шири изнад човека
и враћа Богу већа
него што нам је била дарована.
Нема коментара:
Постави коментар