што сам добио у деоби
сунце ретко залази,
сврати понекад кришом,
тек да скине росу са кострике
и угреје младим стршљенима крила.
Сваке јесени, пред прву сечу,
ћутке прођем шумом
свако стабло додирнем и од ока одмерим
размакнем по који трн, очистим међаке.
Сретнем шеве ливадарке,
гуштере без репа,
кад-кад крљушт корњаче,
тромог даждевњака.
Све ми знано и незнано
и свачије и ничије
као да у мени уточиште тражи.
И најмање кад се надам тад зашишти шарка,
а ја ништа да учиним, ни суварак да обрнем.
Сав утрнем и смрзнем се од љуте цаклине.
Кренем страхом и секиром, одлутао у мислима
она подло притаји се, са отровом у зубима.
Два божија грешна створа
у рђавом сату,
пред јесењу сечу у шумовом грању.
Нема коментара:
Постави коментар