моје песме више не служе сврси
само уносе забуну
напољу булевар сриче моје стихове
муцају горостасна бетонска дебла
смеју се билборди срца
узалуд
сâм сам
пред напетим крошњама столетног платана ноћни ветар
је заплакао
ова је ноћ растегнута екстазом сећања
хоће ли црним никотином изједено грло сата дочекати јутро
хоћу ли успети његове сказаљке вратити
да те из клупка његових точкића украдем
само за себе
знам да ме ова соба не разуме
да јој је моје хроптаво дозивање забава
да су јој моји уштиркани стихови авангарда бола
знам боли ме свака песма коју ти посветих
и болеће све док ова ноћ не ископни
а болеће и после
јер ти си једна једина
Нема коментара:
Постави коментар