Тебе неће памтити ни историја ни повјест.
Живећеш мирно,
тихо,
махом лажно,
уз по неки хир и по неку обест;
И кад одеш, заборавиће те;
Као да те никад није ни било.
Ти ни по чему ниси посебна,
и зато посебне не разумеш;
И све да хоћеш
и да се трудиш,
опет, не можеш,
не умеш,
да схватиш:
Зашто жмурим кад најдаље гледам;
Зашто себе дајем, зашто друге не дам?
Зашто плачем кад ми је срцу највише мило -
и колико се светских мора у мојим сузама слило.
Све што ти имаш односе дани.
Највећу сласт,
замениће још већа јед,
биће пелен,
где беше мед;
Ватру и жар,
прекриће прах,
прекриће лед...
И сви џукци што за тобом лају,
почеће да реже,
да се склањају
и да од тебе беже;
Чим ти хаљине постану тесне,
кад старост дође, кад смрти побесне;
Чим ти године постану бреме;
Јер све што ти имаш, односи, гута, време.
А ја?
Ја сам створен да летим.
Да понекад паднем,
да понекад слетим.
Створен сам да се звезде за ме боре,
да ме не дају, да ме вуку горе;
Да с њима у колу лудим,
да се луд лудом месецу смејем,
уз сунце будим.
Ја сам као птица;
Кости су ми шупље;
Осећам како ветар кроз њих свира;
Ја нема рат, али немам ни мира!
Ја имам песму!
Ја имам крила!
И у само један њихов замах,
сви твоји путеви могу да стану.
Ти такве погледом пратиш,
пожелиш ме јако
па се себи вратиш.
Страх свој разумом правдаш;
Грешна се молиш,
бестидна се надаш.
Све нежно и лепо убијаш у себи,
па, нађеш првог ко је налик теби;
С таквим гладних очију лежеш,
уз таквог ситог тела седиш,
то једино можеш,
за толико вредиш.
Ти ни по чему ниси посебна.
Обична девојко -
просте душе и просте ћуди;
Ти не разумеш да постоје људи:
Који су дошли да оду,
да се боре,
да васкрсну у сваком гробу;
Да издрже и потоп и буру!
Да преживе и злог врага
и још гору курву!
Да!
Дошли су да оду!
Али, нису рођени да умру.
Нема коментара:
Постави коментар