Матроне старе спавају, лето је.Спуштене жалузине склопљене
у наркози. Више се неће пробудити. Неће.
Лица подбула, арабеске мемле, храбрија
штукатура отпала,
перике кровова се нахериле.
Беху некад кокетне. Давно пре и лепе.
Не сећам се прве лепоте; само сете и чаја. Умеле су да призову
неку смешну авет, да намигну фирангом, прокуну промајом,
у задњим двориштима да угосте кикот и кашаљ.
Маторе господичне.
Беху некад врло, врло поносне.
Да сте ме изабрале, о, драге моје, певао бих вам
у вечности, за вечност. Авети би плесале, било би смеха и
горких свађа, звонца драге служичади
анђеоски би клицала. Показивали би вас још дуго у страху
од давнине,
опчињени тугом и сенкама.
Сада пролазим. Врело је, мирише багрем.
Сметови латица на путу, старац какав сам постао:
нем, сив, бескућник. Пролазим.
Збогом, драге моје.Сутра вас руше.
Већ су поболи слике нових газдарица.
Под вештачким небом,
с пролазницима из узорака.
Туце нових станишта.
Нова неба и нови људи.
И нове песме.
Нове, новцијате.
Нема коментара:
Постави коментар