Слушај како ти сновилагано скидају сву тежину с рамена
као топао ветар што милује јесен
нежно, али истовремено са жаром
који буди сваку сенку
која је дрема дубоко у теби.
Прелазиш корак по корак
остављајући траг самоће што се раствара
а дах ти постаје тежак од жеље
као магла што се спушта преко поља
од речи које
не смеш да изговориш.
Очи те откривају
сваки уздах постаје песма, сваки додир стих
до тренутка кад време стане
и ти се препустиш –
слободно као да си поново рођен.
Не као почетак нечег новог
већ као тачка у којој се све спаја
као шапат ноћи којa те грли
немиром младости
отишле с осмех који не бледи.
Нема коментара:
Постави коментар