Ја сам се ваљаоу сопственом муљу,
ал' нисам судбину клео.
Бродим тихо овом планетом
захвалан што сам још увек цео.
Ходам Азурном обалом,
Кан, Монако, Ница...
Кораци тешки ко борба орла
противу црних птица.
Нисам тада знао
куда су водили мрачни тунели,
као и другови моји
што су пре времена свели.
Ходам стазама Медитерана
док ветар пред собом коси.
Младе ми даме одвлаче пажњу,
ал' прене ме чемер
што га на плећима носим.
Ваљао сам се
у сопственом муљу
и нисам судбину клео.
Поносан, стојим
пред собом и светом
срећан што сам још увек цео.
Давно, ономад,
ја сам крочио
стазом којом су ходили сви.
Данас тихо бродим планетом,
срећан што са мном ходиш и Ти!
Нема коментара:
Постави коментар