Језиком сам згуснуо твоје имеизмеђу усана —
није више реч,
то је жеља што се мота око мог стрпљења
као дах што се не испушта.
С твојих бедара још капљу
стихови моји.
Они који нису написани,
него отпевани зглобовима,
и утиснути у кожу
тамо где се најпре зацрвени.
Понекад само легнем
на место где сам те дотицао.
Не померам се.
Само дишем.
Чекам да се поново пробудиш у мени
као инспирација што јој је доста тишине.
А кад се у ноћи окренем
и осетим твој издах на својим леђима,
знам да још трајемо —
не као стихови,
већ људи који
пулсирају једно у другом.
Нема коментара:
Постави коментар